AIDS ili sida predstavlja sindrom stečenog gubitka imunološke odbrane organizma i ujedno je poslednji i najteži stadijum HIV infekcije.

AIDS predstavlja skraćenicu od Acquired Immune Deficiency Syndrome (na engleskom jeziku, što znači sindrom stečenog gubitka inuniteta). 
SIDA je skraćenica od Syndrome d' Immunodeficience Acquise, i ima isto značenje - na francuskom jeziku, takođe, isto značenje ima i «sida» - na našem jeziku (sindrom stečenog gubitka imuniteta).

Stečeni gubitak sposobnosti imunološke odbrane znači da je neki uzročnik onemogućio imuni sistem da se efikasno brani i da savlada invaziju mikrobioloških činioca koji, kod zdravih ljudi ne dovode do ispoljavanja oboljenja.

HIV je skraćenica za virus humane imunodeficijencije (Human Immunodeficiency Virus) koji je uzročnik HIV infekcije, odnosno side ili AIDS-a.

Osoba koja ima HIV infekciju (HIV pozitivna osoba) inficirana je HIV-om, može godinama da nema nikakve simptome bolesti, najčešće se oseća sasvim dobro, a s obzirom da može godinama biti bez ikakvih znakova oboljenja, epidemiološki gledano, ovaj prdstavlja "najopasniji" period za dalje prenošenje virusa, jer se inficirana osoba oseća sasvim "zdravo" i najčešće nije svesna da je inficirana.

Klinički simptomi se javljaju u proseku tek posle nekoliko godina od infekcije (najčešće 7 do 10, pa i više godina) i tek kada se pojave kliničke manifestacije, kada krene klinička slika bolesti, kažemo da je osoba obolela od AIDS-a, ili side.

Sindrom predstavlja skup simptoma i znakova oboljenja, koji se kod HIV infekcije javljaju zbog gubitka imunološke odbrane organizma. 
Ovaj skup simptoma i znakova oboljenja ne mora da se ispoljava uvek u punom obimu. 
U nekim slučajevima ispoljava se samo jedan (na primer slabljenje tj. gubitak na težini), a u nekim slučajevima više njih (zapaljenje pluća, gubitak na težini, otok limfnih žljezda, pojava tumora na koži i unutrašnjim organima i drugi).

Šta je incidenca
Incidenca je broj novoobolelih osoba (ili ako se naglasi–novoinficiranih) od određene bolesti, u određenoj populaciji (najčešće na milion stanovnika) tokom određenog perioda (najčešće u toku jedne kalendarske godine).

Šta je prevalenca
Prevalenca predstavlja ukupan broj obolelih osoba u datom trenutku (bez obzira na godinu obolevanja–kada su oboleli). 
Obuhvata obolele iz prethodnih godina, kao i osobe novoobolele u toj godini.
Treba napomenuti da je to apsolutni (a ne relativni) broj.

Šta je mortalitet
Mortalitet je broj umrlih osoba od određene bolesti, u određenoj populaciji (najčešće na milion stanovnika) tokom određenog perioda (najčešće u toku jedne kalendarske godine).

Centar za kontrolu bolesti (CDC) u Atlanti, u SAD, 05. juna 1981. godine definisao je pojavu novog, do tada nepoznatog oboljenja (kasnije nazvanog) AIDS. 
Početak epidemije HIV/AIDS-a vezuje se za ovaj datum.

Lekari u Los Anđelesu, prvih meseci 1981. godine, otkrili su da se kod jednog broja pacijenata, relativno mladih ljudi, razvilo zapaljenje pluća uzrokovano mikroorganizmom Pneumocystis carinii, koja je do tada, takvo oboljenje izazivala samo kod osoba koje su imale oštećen imunološki odbrambeni sistem. 
Iste te 1981. godine lekari u Njujorku su zapazili kod nekoliko još jedne grupe pacijenata, kod mladih, dotle potpuno zdravih ljudi, pojavu Kapoši sarkoma, jedne vrste raka kože, koji se takođe javlja kod osoba kojima je smanjen imunološki odbranbeni sistem. 
Za obe ove grupe pacijenata, tada, bilo je karakteristično da su sve obolele osobe bili mlađi muškarci, homoseksualne orijentacije. 
Međutim, vrlo brzo su se među obolelima našle osobe oba pola, svih seksualnih orijentacija, zatim osobe koje su intravenski korisnici psihoaktivnih supstanci, kao i primaoci krvi, pre svega hemofiličari (hemofilija je bolest koju karakteriše nedostatak jednog krvnog faktora koji omogućava normalno zaustavljanje krvarenja i zbog toga se moraju dobijajti transfuzije, odnosno faktor za zgrušavanje krvi, koji nedostaje). 
Sve ovo upućivalo je na činjenicu da se da se ovo novo oboljenje prenosi seksualnim putem i putem krvi.

Da bi se imala realna slika o kretanju HIV epidemije, njenom toku i prognozama neophodno je pratiti broj novoinficiranih u svakoj zemlji iz godine u godinu, u opštoj populaciji ili u pojedinim grupacijama ili kategorijama. 
Naravno, važno je pratiti i broj novoobolelih i umrlih od AIDS-a.

Koji pokazatelj je "važnije" pratiti: "Obolele od AIDSa" ili "Novodijagnostikovane HIV pozitivne osobe"? 

Svakako da su svi navedeni parametri važni za kompletno praćenje epidemiološke slike HIV/AIDS-a u svetu, po kontinentima, regionima i za svaku zemlju posebno. 
Međutim, kada bi trebalo stepenovati po važnosti "da li je značajnije imati podatke o broju novoinficiranih ili o broju obolelih od AIDS-a" čisto epidemiološki gledano, važnije bi bilo imati podatke o broju novoinficiranih osoba jer je to podatak o trenutnoj – aktuelnoj – realnoj situaciji i prikazuje aktuelno stanje na određenom području, a podatak o broju obolelih (s obzirom da se oboljenje manifestuje i dijagnostikuje nekoliko – do deset - dvanaest godina nakon infekcije) govori o situaciji i trendu koji je bio do desetak godina unazad.

Svet: Svakih 5 sekundi negde u svetu, jedna osoba se inficira HIV-om, a svakih 15 sekundi jedan život se ugasi zbog AIDS-a.

SZO i UNAIDS procenjuju da se od početka epidemije (1981. godine) pa do kraja 2005. godine, u svetu HIV-om inficiralo preko 75 miliona ljudi. 
U ovom periodu umrlo je preko 35 miliona ljudi, a preko 40 miliona danas živi sa HIV-om ili sa AIDS-om. 
Koliko je to zapravo zastrašujuće još jasnije pokazuje sledeća činjenica da se svakog dana u svetu oko 14 000 osoba inficira HIV-om, a od ovog broja svaka druga osoba je izuzetno mlada, tačnije, mlađa od 24 godine.

Poslednjih 7-8 godina HIV/AIDS epdemija u Istočnoj Evropi i Centralnoj Aziji je vrtoglavom brzinom dostigla velike razmere (oko 1,5 milion infekcija), a epidemijski talas koji je još uvek u toku, karakteriše najdominantniji put prenosa, preko krvi tj. korišćenja nesterilnog pribora kod intravenske zloupotrebe narkotika. 
Ako posmatramo Evropu po geografskoj rasprostranjenosti, broj novoobolelih i novoinficiranih u istočnoj Evropi velikom brzinom raste, u Zapadnoj Evropi opada, a u Centralnoj Evropi je taj broj konstantan, epidemija ima relativno miran tok, bez većih oscilacija.

Epidemija HIV/AIDS-a u Srbiji zvanično je počela 1985. godine kada su prijavljeni prvi slučajevi AIDS-a, mada je prema podacima Virusološke laboratorije Instituta za tropske i zarazne bolesti KCS u Beogradu, HIV prisutan u našoj sredini još od 1981. godine. 

Prvi slučajevi HIV infekcije, prema podacima Centralnog registra inficiranih, obolelih i umrlih od HIV/AIDS-a u GZZZ Beograd, registrovani su (retroaktivno) 1984. godine.
U periodu od 1984. do pred kraj 2005. godine u Srbiji su registrovane 2003 osobe inficiranih HIV-om, (odnos polova m:ž je 2,6:1). 
Većina osoba (blizu 90%) je sa teritorije centralne Srbije, i to uglavnom sa područja grada Beograda (82%), dok je sa područja Vojvodine prijavljeno preko 10% infekcija. 
Od ovog broja kod blizu 1300 osoba je dijagnostikovan AIDS (odnos polova iznosi 2,7:1), a u istom periodu preko 900 osoba je umrlo od AIDS-a.

Najveći broj inficiranih HIV-om, kako muškaraca (42,7% od svih inficiranih muškaraca), tako i žena (skoro 50% od svih inficiranih žena) pripada dobnoj grupi od 25 do 34 godine. 
Nije zanemarljiv podatak da je 13,2% inficiranih u uzrastu od 15 do 24 godine. 
Što se tiče distribucije po uzrastu među obolelima, najveći broj AIDS slučajeva pripada kategoriji od 15 do 49 godina (86,1%), pri čemu muškarci najviše obolevaju u dobnoj grupi od 35 do 39 godina (skoro četvrtina svih obolelih muškaraca), dok žene obolevaju najviše u uzrastu od 30 do 34 godine (27,2% svih obolelih žena). 
Uzrast 15-24 godine učestvuje sa 5,3% svih obolelih.

Kada se posmatra distribucija HIV infekcije po transmisivnim grupama (načini inficiranja) poslednjih godina se uočava izrazit pad novoinficiranih među intravenskim narkomanima, hemofiličarima i primaocima krvi i krvnih derivata, a sa druge strane izrazit porast novooinficiranih u grupi heteroseksualaca i posebno u grupi homo/biseksualaca.

Na osnovu svih prethodnih podataka o kretanju broja novodijagnostikovanih HIV pozitivnih osoba i na osnovu podatka o sve većem broju osoba koje su HIV dobile seksualnim putem, možemo zaključiti da seksualni način prenošenja HIV infekcije postaje sve dominantniji, tj. dominantan put prenosa za HIV u našoj zemlji.

Po teritorijalnoj distribuciji većina HIV inficiranih i obolelih od AIDS-a je sa područja centralne Srbije (blizu 90%), odnosno sa područja grada Beograda (oko 76% do 80%). 
U Vojvodini je registrovano oko 10% (sa odnosom muško:žensko 6:1 kod novoregistrovanih HIV+ osoba, u poslednje 2 godine). 
U centralnoj Srbiji, pored Beograda najveći broj slučajeva registruje se u nišavskom, podunavsko-braničevskom i borsko-zaječarskom okrugu, dok u Vojvodini prednjači južnobački okrug.

U laboratoriji Prof. Luc Montagnier-a u Pasterovom Institutu u Parizu 1983. godine izolovan je jedan virus dobijen iz povećane limfne žljezde obolelog sa znacima stečenog gubitka imuniteta i nazvan je LAV (Lymphadenopathy Associated Virus). 

U laboratoriji Prof. Robert Gallo-a, u NIH (National Institute for Health) Bethesda, SAD 1984. godine izolovan je virus, koji je bio sličan sa dva ranije izolovana virusa u istoj laboratoriji koji su izazivali leukemiju T limfocita u ljudi i bili nazvana HTLV I i HTLV II (Human T Leukemia Virus) i nazvan HTLV III Kako je bilo pokazano da su ova dva virusa identična, 1986. godine medjunarodni Komitet ga je nazvao HIV (Human Immunodeficiency Virus).

HIV ima sve karakteristike retrovirusa; pripada familiji virusa Retrovirida, podfamiliji Lentivirida.

U jezgru virusa se nalazi RNK (ribonukleinska kiselina) i neophodni enzimi: reverzna transkriptaza, ribonukleaza i integraza. 
U genomu se nalaze tri strukturna gena potrebna za replikaciju virusa i sedam regulatornih gena. 
Oko genoma i enzima jezgra nalazi se proteinski omotač, koji predstavlja antigen jezgra – protein p24. 
Na samoj površini virusa nalazi se lipoproteinski omotač, koji nastaje od omotača ćelije u kjoj se virus razmnožava, dok drugi deo omotača potiče od samog virusa i njega čine glikoprotein 41 (gp 41) i 120 (gp 120). 

Ovakav sastav virusa, kao i kasnije saznanje da je dve decenije pre utvrdjivanja ovog oboljenja bilo osoba koje su umrle od posledica HIV, što je potvrdjeno ispitivanjem njihovih seruma koji su sačuvani u zamrznutom stanju, sasvim sigurno odbacuje se tvrdnja da je HIV veštački napravljen.
Virus se preko gp120 vezuje za molekul CD4 koji se nalazi na limfocitu (CD4 T limfocitu) i tako ulazi u ćeliju. 
Posle ulaska u CD4 T limfocit, virusna RNK se pomoću enzima reverzne transkriptaze (obrnuti prepisivač) prepiše u DNK – dezoksiribonikleinsku kiselinu i ugradi u genom domaćina kao provirus. 
Ovako ugrađena virusna DNK koristi normalne mehanizme domaćinove ćelije za svoje umnožavanje a uništava CD4 limfocit koji gubi svoju sposobnost odbrane organizma od mikroorganizama.

Treba napomenuti da se ovi CD4 receptori takođe nalaze i na površini drugih ćelija u manjem broju (glijalne ćelije mozga, makrofagi, dendritične ćelije kože, ćelije u površinskom sloju sluzokože creva...).

Veličina HIV-a je 100-140 nm, ima nukleoproteinsko jezgro i dvoslojni lipoproteinski omotač. 
U jezgru se nalazi ribonukleinska kiselina (RNK) i neophodni enzimi.

Najvažniji antigeni virusa su: P24, gp41, gp120. 

Na površini omotača jezgra se nalazi antigen p24 koji predstavlja antigen jezgra – protein p24. 
Na samoj površini virusa nalazi se lipoproteinski omotač, koji delom potiče od samog virusa i na njemu se nalaze dva antigena: glikoprotein 41 (gp 41) i 120 (gp 120).

Virus se vezuje za molekul CD4 koji se nalazi na limfocitu (CD4 T limfocitu) i tako ulazi u ćeliju. 

Virus primarno napada (vezuje se) za CD4 limfocite, ali CD4 receptori takođe nalaze i na površini drugih ćelija u manjem broju (glijalne ćelije mozga, makrofagi, dendritične ćelije kože, ćelije u površinskom sloju sluzokože creva...) tako da se inficirane ćelije mogu naći u mozgu, limfnim žlezdama, timusu, plućima, kostnoj srži, koži i u tankom i debelom crevu. 
Jedan HIV-om inficiran CD4 limfocit može u limfnoj žlezdi inficirati 400 novih CD4 limfocita.

Posle ulaska u CD4 T limfocit, virusna RNK se pomoću enzima reverzne transkriptaze (obrnuti prepisivač) prepiše u DNK – dezoksiribonikleinsku kiselinu i ugradi u genom domaćina kao provirus. 
Ovako ugrađena virusna DNK koristi normalne mehanizme domaćinove ćelije za svoje umnožavanje, a uništava CD4 limfocit koji gubi svoju sposobnost odbrane organizma od mikroorganizama. 
Nakon sintetisanja novog virusa, on izlazi iz CD4 limfocita "prerušen", što znači da virus koji je ušao u ćeliju (u CD4 limfocit) nije isti (tj. ne prepoznaje ga naš imuni sistem) kao onaj koji je izašao iz njega. 
Taj novi "prerušeni" virus dalje ulazi u novi CD4 limfocit, dalje se "prerušava" i tako polako uništava imuni sistem.

Vremenski period od momenta kada se dogodila infekcija do dana kada se testovima mogu otkriti antitela na HIV naziva se "period prozora". 
U tom periodu po pravilu se ne mogu dokazati antitela koja su specifična za HIV. 
Ona se najčešće mogu dokazati tek 4 do 8 nedelja nakon infekcije.
Veoma retko, kod nekih osoba serokonverzija, (odnosno pojava antitela) otkrivena je tek 12 do 16 meseci posle infekcije. 
Ipak i u ovom periodu može se dokazati prisustvo proteina p24, koji se rutinski retko radi, a predstavlja antigen proteina jezgra virusa i preko njega se sa sigurnošću može utvrditi infekcija HIV-om. 
Sve navedeno ukazuje da, po pravilu, HIV infekcija protiče nezapženo, da osoba koja je inficirana, najčešće, ne zna da je virus u njoj.

U ovom periodu koji se zbog tog "nemog intervala" i naziva "period prozora", postoji infekcija, inficirana osoba je sposobna da prenese virus drugoj osobi, a uobičajeno testiranje ne otkriva prisustvo antitela.

Iz stadijuma primarne infekcije prelazi se u stadijum asimptomske serokonverzije, kada se mogu dokazati antitela na HIV, a ne postoje nikakvi znaci koji bi ukazivali da je osoba inficirana sa HIV-om. 
Serokonverzija zapravo znači produkovanje i pojavljivanje antitela u krvi. 
Ovaj stadijum može da traje godinama i on predstavlja, epidemiološki gledano, "najopasniji" period za dalje prenošenje virusa, jer se inficirana osoba oseća sasvim "zdravo" i, najčešće, nije svesna da je inficirana.

Za otkrivanje specifičnih antitela u krvi, najčešće se koristi osnovni ELISA test. 
Kada je ELISA test iz dva uzorka krvi pozitivan, kao potvrdni test koristiti se specifičniji test za otkrivanje antitela (najčešće Western Blot). 
Savremeni ELISA testovi, odnosno novije generacije ELISA testova tzv. Ag-At testovi predstavljaju kombinaciju antigen-antitelo testova koji pored antitela na HIV detektuju i površinski antigen jezgra virusa – p24. 
Takođe, postoje i testovi kojima se otkriva sama struktura virusa (npr. P24) ili detekcija replikacije virusa (PCR) i to već posle 10 do 14 dana od kada se infekcija dogodila, ali se oni retko koriste za rutinska testiranja. 

Za sve klijente, a posebno za mlade, veoma je važno znati da tzv. "brzi testovi" koji se sve češće koriste kao "kućni testovi" i koji se mogu kupiti u apotekama nisu predviđeni za kućnu upotrebu i da ih ne treba koristiti za samotestiranje, pre svega zato što je svakoj osobi neophodna podrška u trenutku kada saznaje rezultat, kakav god on bio, a često je diskutabilna i njihova validnost (pouzdanost).

Period koji traje od početka infekcije (od kada je virus ušao u organizam) do kada se pojave prvi simptomi bolesti naziva se asimptomatski period (nekada se on zvao period inkubacije, što se za HIV pokazalo kao neadekvatan termin).

U ovom periodu se mogu dokazati antitela na HIV (izuzev u onom kratkom periodu prozora od par nedelja), a ne postoje nikakvi znaci koji bi ukazivali da je osoba inficirana.

Ovaj period može da traje godinama i on pretstavlja, epidemiološki gledano, period veoma pogodan za dalje prenošenje virusa, jer se inficirana osoba oseća sasvim "zdravo" i, najčešće, nije svesna da je inficirana.

Osnovni način prenošenja HIV infekcije je seksualni kontakt. 
To je prirodni način prenošenja i pretstavlja najveći problem u sprečavanju širenja infekcije. 
U spermatičnoj tečnosti HIV pozitivnog muškaraca, kao i u vaginalnom sekretu žena koje su inficirane, nalazi se dovoljan broj ćelija inficiranih HIV-om da se i čak seksualnim kontaktom prenese infekcija.
Pored seksualnog načina prenošenja HIV infekcija se može preneti krvlju (najčešće upotrebom istog šprica za intravensko unošenje psihoaktivnih supstanci) i sa majke na dete (tokom trudnoće, porođaja i dojenja novorodjenčadi, ukoliko je majka HIV pozitivna). 
Prenošenje preko transfuzije krvi ili krvnih derivata skoro da je onemogućeno, jer se i krv, kao i tkiva i organi za transplantaciju uzimaju samo od osoba koje nisu inficirane HIV-om. 

U našoj zemlji od 1987. godine zakonski je regulisana kontrola svih produkata krvi, tkiva i organa na HIV.
Međutim, ukoliko bi neko dobrovoljno dao krv u perodu prozora, postojala bi mogućnost ovakvog načina transmisije jer se ELISA testovima (koji se svuda u svetu koriste kao rutinski testovi) ne bi mogla detektovati antitela kojih još nema u dovoljnoj količini u perifernoj krvi. 
Zato je važno naglasiti da je veoma dobro i izuzetno humano dobrovoljno dati krv, ali to nije mesto za proveravanje HIV statusa. 
Za tu aktivnost postoje specijalizovani Centri i savetovališta koji vrlo profesionalno rade dobrovoljno poverljivo savetovanje i testiranje na HIV.

Virus (HIV) je pronađen u skoro svim telesnim tečnostima (sekretima i ekskretima) HIV pozitivne osobe (uključujući i znoj, suze i pljuvačku). 
Međutim, telesne tečnosti preko kojih se HIV može preneti su: krv, sperma (i perejakulatorna tečnost), vaginalni sekret i majčino mleko.

Najmanja količina virusa koja je potreba da bi se neka infekcija prenela naziva se "minimalna infektivna doza".

Termin "minimalna infektivna doza" se pominje kod HIV infekcije zbog toga što je važno objasniti da iako se HIV može naći u skoro svim telesnim tečnostima, on se ne može preneti ukoliko one nemaju tu minimalnu količinu virusa koja može izazvati infekciju ("minimalnu infektivnu dozu").
Dakle znoj, suze i pljuvačka nemaju "minimalnu infektivnu dozu" da bi se HIV preneo na drugu osobu.

Definitivno je utvrđeno da se HIV infekcija ne prenosi: rukovanjem, korišćenjem istih prostorija (kancelarija, škola, soba za stanovanje, ordinacija…), korišćenjm telefona, kompjutera, drugog pribora zajedničke upotrebe, korišćenjim zajedničkog pribora za jelo, korišćenjem istog pribora za pijenje, spavanjem u istom krevetu, grljenjem i ljubljenjem, korišćenjem istog kupatila, peškira, kupanjem u bazenu, ubodima insekata itd. 
Uzimajući sve navedeno u obzir rizik ne-seksualnog prenošenja HIV-a je zanemarljivo mali!
Najmanja količina virusa koja je potreba da bi se neka infekcija prenela naziva se "minimalna infektivna doza".

"Seksualne igračke" se mogu koristiti za seksualno zadovoljavanje jedne ili više osoba i kako se na njima mogu zadržati infektivni sekrti preko njih se može preneti HIV.

Ulazak virusa u organizam najčešće ne izaziva neke vidljive promene. 
Međutim, kod oko 10%-20% inficiranih, dve do šest nedelja od infekcije mogu se zapaziti nespecifični znaci oboljenja koji u mnogome podsećaju na bolest zvanu infektivna mononukleoza. Nalazi se povećanje telesne temperature udruženo sa povećanjem površnih limfnih žlezda, zapaljenjem ždrela, bolovima u mišićima i osipom po koži koji može da liči na osip koji se vidja kod malih boginja (morbiloformni osip). 
U tom periodu po pravilu se ne mogu dokazati antitela koja su specifična za HIV.

Klinički simptomi se javljaju u proseku tek posle nekoliko godina (7 do 10, pa i više godina) od infekcije, mada se retko, kada postoje i druge (pre svega polno prenosive) infekcije, mogu ispoljiti i posle nekoliko meseci od infekcije.

Nezdrav način života, nespavanje, neredovna i neadekvatna ishrana, stresovi, postojanje drugih infekcija ili bolesti (pre svega polno prenosivih infekcija) mogu veoma ubrzati pojavu kliničkih simptoma.

Povećanje limfnih žlezda je ispoljeno u vratnom, i to naročito na zadnjem delu vrata i pazušnom predelu. 
Ovo stanje može potrajati više meseci kada počinju tzv. konstitucionalni simptomi side koji se karakterišu gubitkom telesne težine više od 10% od normale, povećanjem telesne temperature preko 38 stepeni C, koja traje više od mesec dana, proliv koji traje kontinuirano ili sa prekidom više od mesec dana, gljivična infekcija usta i ždrela, herpes na usnama ili genitalijama koji dugo traje i ponovo se javlja.
Sve ovo je praćeno, po pravilu, sa smanjenim brojem crvenih krvnih ćelija, krvnih pločica, belih krvnih ćelija, povećanjem koncentracije proteina i to posebno imunoglobulina u krvi, kao i smanjenjem broja CD4 T limfocita u krvi. 
Javljaju se promene na perifernom nervnom sistemu kao i na centralnom nervnom sistemu, koje mogu ponekad dovesti do teških poremećaja sa gubitkom mogućnosti orijentacije itd.

Oportunističke infekcije su infekcije koje se javljaju kao posledica pada otpornosti organizma, najčešće izazvane "najbanalnijim" mikroorganizmima. 
Mikroorganizmi koji izazivaju oportunističke infekcije, po pravilu ne izazivaju oboljenja kod zdravih osoba. 
Tu spadaju infekcije sa protozoama, koje izazivaju najveći procenat smrtnih ishoda kod osoba koje su inficirane HIV-om, zatim oboljenja izazvana prouzrokovačem tuberkuloze (mycobaterium tuberkulose) kao i netipičnim mikobakterijama ili teškim glivičnim infekcijama.
U ovom stadijumu javljaju se i tumori i to pre svega Kapoši sarkom, koji može pored kože da zahvati i unutrašnje organe, kao i tumori B limfocita (tzv. B limfomi), koji se najćešće razvijaju u mozgu i predstavljaju najčešći uzrok smrti kod HIV inficiranih kod kojih su se razvili.

Najšire posmatrano, DPST kao skraćenica za dobrovoljno poverljivo savetovanje i testiranje na HIV (DPST) podrazumeva poverljiv razgovor između klijenta i savetnika koji ima za cilj da se klijent izbori sa sopstvenim dilemama, brigom, stresom i/ili strahom koji je povezan sa HIV infekcijom i da donese ličnu odluku vezanu za HIV/AIDS. 
Ovaj interaktivni proces omogućava osobama da prepoznaju sopstveni rizik za prenošenje HIV infekcije, pomaže u donošenju odluke (da li se testirati ili ne) i obezbeđuje podršku u trenutku dobijananja rezultata testa na HIV.

Antitela koja ¨tražimo¨ u krvi se ne pojavljuju sat, dva ili dan nakon infekcije. 
Obično im je potrebno šest do deset nedelja i ovaj vremenski period, od trenutka kada se infekcija dogodila do pojave specifičnih antitela, zove se "period prozora". 
U tom periodu rezultat testa može biti negativan, čak i ako infekcija postoji, pa je zato za većinu testova za otkrivanje antitela na HIV potrebno da prođe dva do tri meseca (od poslednje prilike kada se infekcija mogla dogoditi). 
Test treba ponoviti i posle šest meseci.

Najćešće se koristi osnovni ELISA test, kojim se otkrivaju specifična antitela u krvi, u koliko postoji HIV infekcija ili kombinovani test Ag-AT (p24 I Elisa). 
Kao potvrdni test koristi se specifičniji test za otkrivanje antitela (npr. Western Blot). 
Postoje i testovi kojima se otkriva sama struktura virusa, (npr. PCR) i to već posle 10 do 14 dana od kada se infekcija dogodila, ali se oni retko koriste za rutinska testiranja. 

Važno je znati da tzv. "brzi testovi" koji se mogu kupiti u apotekama nisu za kućnu upotrebu i da ih ne treba koristiti za samotestiranje, zato što nisu dovoljno precizni i zato što je svakoj osobi neophodna podrška u trenutku kada saznaje rezultat.

Najuobičajenija metoda je da se uzme mali uzorak krvi iz vene na ruci (iz pregiba lakatnog zgloba) koji se zatim šalje na analizu.

Rezultat se uvek saopštava i daje lično, nikada telefonom, poštom, ili nekoj drugoj osobi. 
U dalje savetovanje se, uz Vašu saglasnost, može uključiti osoba koju izaberete kao svoju podršku.

Rezultat testa može biti: 

Reaktivan (ili pozitivan) i Nereaktivan (ili negativan)
Pozitivan rezultat znači da je telo proizvelo antitela na HIV, da su ona pronađena u krvi i da infekcija postoji. 
Negativan rezultat znači da antitela na HIV nisu pronađena u krvi. 
Još preciznije: to znači da, u koliko su ispoštovani svi kriterijumi vezani za vreme koje mora proći od poslednje prilike kada se infekcija mogla dogoditi ("period prozora"), HIV infekcija ne postoji. 
I u jednom i u drugom slučaju veoma je važno upražnjavati bezbedan seks (seks sa kondomom) sa svim partnerima, a u koliko se koriste igle ili špricevi za ubrizgavanje droge, oni se ne smeju međusobno deliti. 
Bez obzira na ishod testa....savetodavci koji profesionalno rade u našem Centru pružiće Vam punu podršku, savete i pomoć.

Ustanove u kojima se može obaviti testiranje i savetovanje u Beogradu su: 
Zavod za zdravstvenu zaštitu studenata Univerziteta u Beogradu, ul. Krunska 57; 
Zavod za zaštitu zdravlja Beograd, ul. 29 Novembra 54; 
Institut za infektivne i tropske bolesti, ul. Bulevar JNA 16; 
Institut za zaštitu zdravlja Srbije, ul. Dr Subotića 5; 
Zavod za bolesti zavisnosti ul. Drajzerova br. 44 ; 
Institut za transfuziju Srbije, ul. Svetog Save 39. 

Novi Sad:
Institut za zastitu zdravlja Novi Sad-Futoska 121;

Niš:
Institut za zastitu zdravlja Nis, savetovaliste za polno prenosive infekcije, Bul. Dr Zorana Đinđića 50.

U drugim mestima se treba obratiti najbližem Zavodu za zaštitu zdravlja ili se raspitati kod školskog lekara, ili lekara opšte medicine u Domu zdravlja, gde se može obaviti savetovanje i testiranje na HIV.

Muški kondomi mogu biti normalne (uobičajene "tankoće") za vaginalni seksualni odnos, mogu biti deblji (extra safe) namenjeni analnim seksualnim odnosima i mogu biti različitih ukusa, namenjeni oralnom seksu. 
Napravljeni su od lateksa, ali oni koji su alergični na lateks, mogu koristiti i poliuretanske (mada je mana kondoma od poliuretana što lakše pucaju i što su skuplji).
Ženski kondom (femidom) je napravljen od lateksa ili poliuretana, na jednom kraju zatvoren (kao dijafragma), sa dva elastična obruča, takođe od lateksa, koji su urolani kao muški kondom. 
Postavlja se pre polnog odnosa duboko u vaginu deo koji je zatvoren a otvoreni kraj sa elastičnim "obručom", tj. širim krugom od debljeg lateksa, stavlja se preko velikih usana polnog organa žene. 
Malo je manje komforan jer se mora pridržavati za vreme seksualnog odnosa, a i skuplji je od muškog kondoma 3 do 4 puta.
Dentalne krpice su fina, tanka i izuzetno nežna parčad lateksa (veličine raširene papirne maramice) i one služe za oralni seks. 
U slučaju nedostatka "dentalnih krpica" za oralni seks može poslužiti i muški kondom koji se po sredini raseče, ili nakvašen celofan, koji se postavljaju preko polnog organa žene. 
Osim za vaginalni oralni seks, kada se prekrivaju velike usne, klitoris ili ulaz u vaginu kod žene (kada se koristi za oralni seks za zadovoljavanje žena), može se koristiti i kod riminga (riming je lizanje čmara partnera).

Kesicu sa kondomom uhvatiti prstima obe ruke i u jedan kraj blago potisnuti kondom, a kesicu otvoriti na suprotnom kraju i pažljivo ga istisnuti. 
Proveriti sa koje strane je namotaj, uhvatiti ga za ispupčenje na vrhu (rezervoar) palcem i kažiprstom i istisnuti vazduh iz njega.
Ovo je veoma važno jer je najčešći uzrok pucanja kondoma, na kraju ili u toku samog odnosa, neistisnut vazduh u rezervoaru.
Kondom se stavlja od samog početka seksualnog odnosa na penis (muški polni organ) koji je u erekciji (kada je ukrućen) i razmotava se do korena. 
Kada se seksualni odnos završi, nakon ejakulacije (izbacivanja sperme, koja ostaje u rezervoaru), penis se uz pridržavanje kondoma pri korenu odmah izvadi, malo se sačeka da se smanji i opusti, a zatim se kondom pažljivo skine, veže u čvor, umota u papir ili kesicu i baci u katnu za đubre.

Pre nego što se započne bilo koja diskusija na temu bezbednog intravenskog ubrizgavanja droge, neophodno je napomenuti da se ovako veliko zlo (kao što je zloupotreba psihoaktivnih supstanci - PAS) svakako proba prevenirati i zaustaviti, ali ako već postoji onda je neophodno objasniti da je kod već postojeće ogromne štete od konzumiranja PAS, važno smanjiti mogućnost nove štete – nove infekcije HIV-om, virusom B ili C žutice. 
Važna karika u pokušaju smanjenja štete od intravenskog korišćenja PAS je korišćenje uvek svog i uvek sterilnog (za jednokratnu upotrebu) pribora za ubrizgavanje droge. Detaljnije o proceduri ukoliko se nema sterilni pribor može se informisati u institucijama ili nevladinim organizacijama koje se bave problemom prevencije narkomanije (Institut za bolesti zavisnosti u Beogradu, Drajzerova 44; NVO Veza, Beograd, ul. Višnjička 28; NVO Emprona u Novom Sadu, ul. Ise Bajića br. 6; itd.).

Za sada ne postoji mogućnost da se stvore uslovi za medicinsku prevenciju infekcije HIV-om – tj. još uvek ne postoji efikasna vakcina protiv HIV-a. 
Svi dosadašnji pokušaji dobijanja efektivne vakcine nisu dali pozitivne rezultate.

Specifičnost strukture HIV-a, načina replikacije (umnožavanja) i menjanja njegove strukture prilikom svakog umnožavanja predstavljaju glavnu prepreku u iznalaženju efikasne vakcine za suzbijanje HIV infekcije.

Poznavanje razvoja bolesti i, posebno, uloge i značaja koje u razvoju ove bolesti igraju CD4 limfociti, lečenje je usmereno na maksimalno usporavanje uništenja CD4 limfocita, odnosno na pokušaje sprečavanja zaražavanja novih CD4 limfocita kod osoba inficiranih sa HIV-om. 
Lečenje je usmereno u dva pravca: sprečavanje prepisivanja RNK virusa u DNK i stvaranje provirusa u genomu inficiranog blokiranjem reverzne transkriptaze i sprečavanje formiranja virusa blokiranjem specifičnih enzima (proteaza) neophodnih za formiranje virusa. 
Upotrebom ovim lekova uspelo se znatno produžiti asimptomatska faza infekcije sa HIV-om, a takođe znatno duže održati potrebni nivo CD4 limfocita za odbranu od oportunističkih infekcija i tumora. 
Time je životni vek osoba koje žive sa HIV-AIDS-om znatno produžen.

Danas se upotrebljava veći broj lekova, najčešće u kombinaciji više lekova istovremeno – tri ili četiri (ova terapija se zove: visoko aktivna antiretrovirusna terapija ili HAART terapija). 
Lečenje je usmereno u dva pravca: sprečavanje prepisivanja RNK virusa u DNK i stvaranje provirusa u genomu inficiranog blokiranjem reverzne transkriptaze i sprečavanje formiranja virusa blokiranjem specifičnih enzima (proteaza) neophodnih za formiranje virusa.

Ukoliko dođe do akcidenta (ubod na inficiranu iglu, posekotina-povreda koja je bila u kontaktu sa infektivnim materijalom, pucanje kondoma u toku odnosa sa HIV pozitivnom osobom...) tj. ukoloko je neka osoba bila izložena HIV-u u roku od 24h do najkasnije 48 sati se može započeti tzv. postekspoziciona profilaksa (PEP). 
Ona se (najčešće) daje 4 nedelje, a započinju je i prepisuju lekari na Infektivnoj klinici u Beogradu, na odeljenju za HIV AIDS.

U našoj zemlji (u ovom trenutku) lečenje HIV pozitivnih osoba i osoba obolelih od side, tj. antiretrovirusna terapija (kao i sva dijagnostika koja je prati) može se dobiti na Infektivnoj klinici u Beogradu (Institutu za infektivne i tropske bolesti KBC Srbija) u Centru za lečenje HIV/AIDS-a.